Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Ne možemo ljude uči­ti iz knjiga. Ali zato bogove možemo.

* * *

U ovim brdima, na ovim dolovima bilo ih je mnogo... previše čak. Većina ni­su imali imena, ali su ostali upamćeni kao Kameni, Zubati, Krvavi, Lju­ti, Grd­ni. Hranili su se kr­vlju, mesom predaka. A kada bi bi­li si­ti, godila im je zabava... ne bilo kakva, samo ona u kojoj bi se poigravali sa životima. Najgoreg od svih bogova šapatom su nazivali Slani. Njegove igre su bile zbilja surove, možda i najstrašnije što je neka stara glava zapamtila.
Obitavao je u Garcu, planini što je danas nema. Nekada je nat­krivala prostor iz središt­a pa sve do zaleđa mora. Stolovao je u jednom od njenih kratera. Izgledao je kao zvijer od srebra. Debeo kao čopor utovljenih svinja. Njegov smrad se gadio i strvinarima.
Pola planine mu je koristilo kao lavirint za budale... ili heroje, kako se uzme. Prepun zamki i nagrade koja je privlačila - Zlatni rog ubrzo postade svačija že­lja. Isti­nu je malo ko znao, Rog zapravo nije radio niš­ta. Nije ni postojao. Bio je samo glinena guska za nekog previše odvažnog majmuna. Šarena laža srebrnog čudoviš­ta.
Onaj što je namjeravao da dođe do cilja, morao bi da prođe na kilometre kilometara, zbirove kamenih hodnika, su­vih korita, da zbaci i probode horde karakondžula. Odozgore, odozdo, odasvud bi junoše pratile nevidljive oči Slanog boga. Za trista godina ušlo je na hiljade sjajnih oklopa, za trista godina, samo je ljud­skih kostiju bilo više od pacova. U si­vim vrletima prokletog Garca.
Ko god da je bacio sopstveni život, ušao je sa vrelom mi­šlju da će bi­ti taj koji će du­nu­ti u rog od zlata i sebe uči­ni­ti polubogom, otpornim na smrt i stradanja. Eh, koja varka.
Slani je uživao i nakon trista godina... bio je jedini gospodar kome je hrana dolazila sama, nije bilo potrebe da se miče iz brloga. Postojala je još jedna caka... ko god svoju misiju ne is­pu­ni, a takvi su bi­li svi, doveli bi ga demoni pred njegova vrata. Bog bi tada zatražio ime junaka. I dubine Garca bi potom ime izgovorile straga... unazad, kukala ti majka.
“Jer, ono što nazoveš naopako u potpunosti se preda. Kada mu ime izvitoperiš njime ovladaš” - zapisivala se magija Slanog. Bez toga inače ne bi mogao niš­ta... ali svi imamo imena. Tek tada bi mogao do dođe do jezgra, otčepi koru oko duše i nasrka se slada. Kažu da bi slika bila užasna... jadnik bi se cijepao po zglobovima. Prvo bi mu otpadale uši, pr­sti, stopala... sve dok se utroba sama ne otvori i pru­ži Slanom put do saći srca. Tamo gdje obitava dušna sočnina. Stare knjige ovaj su ritual zapisale kao “cijepanje cvijeta”... cijepanje uz pomoć predatog imena.

* * *

Jednog dana dvoje čudnovatih prilika dojahaše do obronka Garca. On bijaše jak, neobično visok sa dugačkim kopljem u rukama. Ona nestvarno lijepa, ali okržena žena. Nije imala dojku, lijevu nogu ni­ti dovoljno snage da diše kako treba.
-Znaš šta nam je či­ni­ti - šapnu joj dok je spušt­ao sa sedla.
-Hvata me zebnja... - zagrcnu se da ne zajeca.
Poljubi je u čelo i primače obraz da je oslušne izn­utra: “Nemoj... sve će bi­ti gotovo... samo bu­di uz mene... dosta je bilo mučenja.”
Kad su ušli u hodnike smrada, ni­su napravili ni nekoliko koraka, muš­karac spu­sti koplje i povika. “Tu smo gadovi! Evo nas! Vodite nas do Slanog boga!”. Demoni su prvo čučali u tmi­ni, na krat­ko zbunjeni - a onda jurnuše. Dograbiše oboje za perčine i odvukoše ih skrivenim prečicama. Slani je već znao da stiže goz­ba. Baciše ih oboje pred srebrna kopita. Bijahu izgrebani i izmrcvareni od vucanja, ali ustu­knu­še kada ugledaše prikazu što se nadvisi nad njima.
-IME - zabrunda iz četiri slana grla.
-Mitar! - muš­karac uz­vik­nu i skoči na noge, ispršen, ponosan.
-RA TIM - Slani se naceri dok je planina odzvanjala cijepanjem cvijeta. Čovjek poče da se trese od bolova. Prvo pukn­uše meke uši, krcnuše pr­sti... ali neko ga uhvati za ru­ku i zavika.
-Dosta! - stajala je naslonjena na njega i hrabro zaprkosila bogu - Sad ja!
Slani bog na tren spu­sti pogled na ženu sa manjkom tijela, pa zaropta od smijeha. Stade sa cerekanjem i primače glavu prepunu očnjaka.
-IME!
Čim je izgovorila, odaja je odjeknula cijepanjem novog cvijeta. Ali neš­to ne bi kako treba... Ne po nju, ili hrabrog muš­karca... već po ogavnog stvora. Poče da se gr­či, previja, pa da grabi rukama demone oko njega i sve ih u zemlju sabija. Neki vjetar ih sve protjera u dubine podzemlja... Izlomi vihor i krovove odaja... granu sunce, nesta sivila. Onda magija zađe među njihova tijela. Zacijeliše joj rane, izniče sve što nije imala... Stajala je zdrava i divna te zagrli svog čovjeka. Nije samo pobijedila zlotvora, već je i sebe izliječila.
Stezao je u naručju i mirisao unutrašnje uvojke oko vrata..
-Vi­diš. Bio sam u pravu... Spasila si nas oboje ljubavi moja... moja Ana.

* * *

Nema užasa ni­ti oružja, a kamoli vradžbine koja se ne može okrenuti protiv onog u čijim je rukama... fora je naći načina. Za sve postoji caka.
(Autor je knji­žev­nik)